Bilo je to u proliće 1747. kad se Esma Sultanija, mlada hanuma namisnika Bosne Mehmed paše, naglo razboli. Iz dana u dan je sve više slabila a da nijedan hećim nije uzmoći je mogao izvidati. No, bila neka kaurkinja u donjoj mahali od soja krstjanskog iz Donjih Kraja pa je ona posavitova da otiđe lika tražit od jedne pametne žene tamo, što u zvizde gledat zna. I, uputi se Esma Sultanija u Donje Kraje i nađe narečenu ženu, zvizdaricu imenom Ljubu Vidakovu. Esma Sultanija je ufati za ruku i zakle je Bogom istinitim da joj kaže hoće li ozdravit ili neće. Ljuba listala po nekim tefterima, pa kad završi, pogleda je tužno:

- Neš ozdravit lipa anumo...

Esma Sultanija obori glavu i briznu u plač.

- ... dok ne staviš kamen na kamen tamo di se voli, i tamo di se mrzi i tamo di se moli!
Evo, tako ti je u ćitabu zapisano!

Ali ne tide joj više ništa reć, niti tide zlata ni dukata. I, povrati se Esma Sultanija dvorim svojim u bili grad Jajce, dumajući o svem što joj zvizdarica ispriča. Ni efendija Hadži Lojo nije znao odgonetnut o čem se tu radi, već samo odmahivao rukom tvrdeći da su to đaurska posla. A negdi s početkom lita dođe nova sluškinja Halima da hizmet čini u Esme Sulatanije i kad ču za tu priču ponudi se da je odgonetne. Esma Sulatanija je sve ispitivala od kud je i šta je i ispostavi se da je i Halima iz Donjih Kraja. To bi čudno Esmi Sulataniji, ali je pusti da joj odgonetne. I, Halima joj objasni:

- Eto, tribaš sagradit ćupriju!

-Ćupriju???

- Dvi ćuprije!

- Baš dvi?

- Dvi!

- I to je sve?

- Nije plemenita hanumo! Jedna ćuprija mora bit tamo di se neko voli, ali nemere jedno drugom prić. Druga mora bit tamo di je neka omraza nastala, pa će je voda ispod ćuprije odnit. A uz to tribaš i džamiju sagradit, kamen na kamen tamo di se moli.

Esma Sultanija rasproda sav nakit kojeg je imala i dade da se naprave dvi ćuprije i jedna džamija. Nisu dugo tražili i nađoše misto na kom su se dvoje mladi volili ali su bili rastavljeni Vrbasom. Tu niče prva ćuprija.
Na drugom mistu nađoše braću u omrazi s dvi strane rike i tu podigoše most, i braća se izmiriše i dovika se ne posvađaše.
A u mahali, u bostanu Bibe Selimove di se, kazivaju, uz lipu vavik molio davni Dedo Idriz, dade Esma Sultanija da se sagradi lipa džamija.

Od tad ona posve ozdravi i dočeka duboku starost na svojoj kuli, a narod pripovida s kolina na kolino priču o Esmi Sultaniji.