„Geguckam, a sve bi` dala da mogu potrčati `nako da mi samo kajiš nanulice dira odozgo, a ono drvo dole samo lupka u asvalt i k’o da viče klik-klak, pa još povećava moju radost kad dobijem papirne dvije banke i stuštim do Redžepove slastičarne na dupli od vanilije. Ali sada to ne mogu jer držim u ruci essentreger, to ti je ono sjela tri crvena tasa jedan drugome u krilo. U jednom supa, u drugom jelo a u trećem ako se šta nađe, pa sve to nanižeš na jedne limene ručke i nosi tati na fabriku.Od kuće krenem Sejfinim putem. Pred Sejfinom radnjom vazda stoje friške daske i tu ti ja stanem pa mirišem dasku. Lijepa li je dragi Bože, samo da ne ide za mrtvace. Sejfo pravi mrtvačke sanduke; šta ćeš svak‘  mora nešto radit‘. A na prozoru stoji uvijek njegova kćerka Namka, ona što ima najdeblje pletenice u Jajcu. Kažu žene koje su je vidjele da joj je kosa k'o iz narodni' pjesama; kad je raščešlja dođe skroz do peta. I ja bi' tako volila, al‘ me stalno šišaju na muško, a kad narastem pustiću.

Siđem sa Sejfinog i eto me pred Redžepovom slastičarnom. Malo zastanem; ma danas mi se ne jede sladoled a i kolači mu nisu bogznakako friški. A i vala one dvije banke od prekjuče sam već potrošila. Brže bolje se zabuljim u izlog sahaćinice i gledam onaj veliki sahat, a na njemu stalno neko vrijeme. Ono se nikad ne može potrošit’ i stalno se kazaljke vrte po istom krugu. Ja ne znam koliko je sati; samo znam da je dva kad svira fabrika.

Sad ulazim u kapiju što se zove travnička, a ima i gornja banjalučka. Zapravo, nikad ne znam kako se koja zove, znam samo da je to ostalo od Turaka. Bog ti jadan, kad je to bilo! I prije nego što sam se ja rodila. Moj dido stalno ruži što ih država ne popravi, a možda će ih država i popravit‘  jer u nas dolazi puno Švaba i svakakvi‘ turista. E, ja ti bahnem u kapiju s ove strane, a s druge strane bahnu kola s konjima il‘ nedajbože kamion. Tijesno, a one me oči od konja gledaju a ja brže bolje stanem uza zid i stiščem essentreger a kad kola prođu ja ti istrčim napolje i ugledam dragi park.

Sad su tu dovukli dva pauna pa mi uvijek idemo dole da tražimo paunovo pero i onda ga zataknemo na serdžadu iznad sećije. I stalno te ono oko sa pera gleda pa ja mislim da me to paun tužno gleda što mu krademo tu njegovu ljepotu. Meni je pauna tada žao, ali opet tražim pero jer se teško nađe, samo kad mu otpa’ne. Ali, haj’ znadni kad će mu otpasti.

Sad stupam na Jožikin most. On je previše čvrst pa ga ne možeš zaljuljati; nije ti to bolan onaj ljuljači preko Vrbasa. Ih, kad ja i tata natrčimo na njega iz sve snage pa ga zaljuljamo, mama i ne smije stati nego samo viče „Bog vas ne ubio, pašćete dole.“ A mi se samo smijemo.

Preko mosta je Čardak, sad su tu umetnuli kafanu i muziku koja svira svako veče. Čuje se i do naše kuće i onda tata metne na ćilim tri zrna graha u trokut i veli: „To vam je djeco valcer“-pa mi plešemo između onih zrna. A kad tate nejma mi ne znamo, tj. znamo kako ćemo poredati zrna ali ni ja ni Besima ne znamo koje je tango, a koje je valcer.

Na početku Jožikinog  je Burekova kuća. U prizemlje su stavili turistbiro. U izlogu stoji jedan međed. Meni je Nurin babo rekao da ga je lično ulovio drug Tito. Još u tom birou ima jedan papir što se zove prospekt Jajca na raznim jezicima, a meni je najsmješnije kako se na ruskom kaže Jajce. Dido opet veli da ne zna šta će im na ruskom kad kod nas nema ruski' turista.

E, kad pređem Jožikin most, ja stanem. Tu ti dolazi moj najdraži dio puta. Sad ti ja moram otpratiti komadić  Plive u Vrbas. Ide 'vako: Prvo je Pliva mirna, pa jedan basamak, pa opet mirna, pa opet basamak, pa zadnje mirna i onda ciiiiiiiiiiik... Tu ti se ona rasprši u milione kapi, skače Pliva Vrbasu u krilo. Sve šumi a ja onda zapjevam našu jajačku dječiju:

Medvid kula, katakombe
dv'je kapije i tabije,
Stari grad, „Bog“-Mitras
Dom AVNOJ-a i centrale
sa svi' strana zovu strance
u grupama a i samce
da vide Jajce grad
da vide vodopad!!
Jajce grad, Jajce grad
ima divan vodopad!

Tako huči Pliva i skače, al' ribe ne skaču nikad dole, samo skače moj rođak Mustafa Borić, zvani Muta i to na glavu. Ne bi' ja smjela ni na noge. Ja samo s mamom, tatom i Besimom nekad idem pod vodopad i vrišćemo iz sve snage dok Pliva ne upije komadić našeg glasa u sebe.

A oko nas sve same Švabe i samo slikaju. Ja im se smješkam i vičem: „Šta slikaš bolan Švabo, dabogda te koja kap vodopada strefila u ćelu i aparat ti zahrđo, što ne uslikaš 'vako k'o ja. A ja ti 'vako slikam: otvorim oči pa ih stisnem, pa opet otvorim, pa stisnem; tako ja pamtim. A Švabo mi odgovara smiješkom i samo viče „Ja, ja.“ Al' opet ja njih ne mrzim previše jer nam dijele salvete. Samo kažeš: „Bite fer ili her“, nikad ne znam koje je pravilnije, „habenzi ajnc papir salavet“ i oni ti daju. Samo ne daj Bože, ja nikad ne bi bonbone. Jednom je Memen uzeo, a oni odma' slikali da pokažu kako mi fol nejmamo. A imamo bome, i obični' i svileni'...oni' što su okolo kao autić a unutra čokoladne; samo te su dva dinara komad.

A sad dolazi ono najgore mjesto na putu, tu moraš dobro potrčati i začepiti nos, jer tu smrdi klor koji ispušta fabrika „Elektrobosna“. Inače, ono što fabrika proizvodi se zove ferosilicijum, a meni se stalno čini da ona proizvodi pravdu. Meni je to neodvojivo u pameti: radnici i pravda. A ja znam da je moj tata još puno pravedniji povrh sve te fabričke pravde, jer sam jednom čula kako mu čika Vlado kaže: „Što, bolan, tol'ko ganjaš pravdu, nikad nećeš doći do stana!“ Pa mi živimo u onoj staroj kući u kojoj podmećemo tekne i lavor kad pada kiša i rastu gljive na plafonu. Tri puta je dolazila komisija i nikom-ništa.

Al' ja sam zato sto put' ponosnija na mog tatu i najsretnija na svijetu što mu svaki dan nosim ručak.
Ja se približavam, a tata i drugi radnici stoje uz fabričku ogradu. Poljubim tatu, a onda čučimo i tata kusa ručak. Jednom ja vidim: pored ograde stoji saobraćajni znak i na njemu piše: km. „Šta to znači“-pitam tatu a on veli: „Kilometar. Time se mjeri put.-Pa kol'ko je to?“-pitam. On se misli, misli, pa veli-„E, to ti je put od naše kuće do fabrike.“ Tako sam dobila svoj prvi kilometar. I uvijek govorila: „Lahko ti je meni kroz život putovati kad mi je ovakav bio prvi kilometar!“

Tako je bilo pedesetih godina.“
HASIJA BORIĆ-STOJIĆ