Došao je Bajram! Bajram dolazi u sva sela, Bajram ide širokim carskim drumovima, puca iz prangija po gradovima, pjeva po sokacima, vihori preko njiva, nove gaće u seljaka, nove čakšire, novi fesovi.
Bajram ide i smije se, Bajram pjeva, Bajram je sit, ljudi su radosni, mirišu pite i rahvanije, miriše pečeno meso.

 Bajram ide od kuće do kuće, od sela do sela, od grada do grada. Bajram dođe do svačije kuće, on prođe kroz sve sokake, zastaje u ledinama, procikuje se i kikoće. Bajram je kao momče, on je mlad, razdragan, sit, on voli pjesmu, voli punu sofru, masnu sofru, nove čakšire, veselje.
Bajram neće da bude tužan, Bajram neće da bude siromašan, neće da bude gladan ni žedan.
On obiđe zemlje, gradove, sela. I ide tako od kuće do kuće, odškrine vrata, proviri, odškrine druga vrata i zirne na sofru: šta ima, ima li ovnetine, ima li pečenja, ima li pita, rahvanije, ima li lonac sa šerbetom? Ako ima, Bajram ulazi i veseo je i kako se smije, kuća je vesela i sva se čeljad smije.
Došao je Bajram u kuću.

(Odlomak iz priče „Priča o Đulaginom Bajramu“, Hasan Kikić)